У Долном Лукову као де се време зауставило.

Далеко на југу, тик уз границу са Грчком, усред Источних Родопа, шћућурено је дивно мало село Долно Луково. Као да је нека добра вила замахнула чаробним штапићем и време се овде зауставило, а старе камене куће заспале дубоким сном. Тесним уличицама села ретко ћете срести случајног пролазника. Али су мештани веома дружељубиви и радују се сваком госту, који је одлучио да посети њихово сеоце. И мада живе сиромашно, увек ће вас драгог срца угостити укусним, домаћим јелима.
Долно Луково има богату историју коју увек радо прича бака Стефана, некадашња наставница бугарског језика и књижевности. Она разоткрива тајне прошлости сваком радозналом туристи. Прича јој почиње од доба када је село било на левој обали реке Бјала и бројило је 70 кућа. Г. 1693. овим пределима харала је куга која је стигла из Солуна. Сви који су опстали прешли су на другу обалу реке да би се спасли "црне смрти" и тамо су основали ново село са две махале. А од старог насеља данас се чува само параклис мушког манастира "Светог Ђорђа".

Долно Луково данас личи на архитектонски резерват. Старе камене куће, покривене плочама уместо црепом, чувају свој исконски облик. Некада је скоро свака породица одгајала свилене бубе тако да су и куће попримале облик свилене чауре. Сада, међутим, мештани се баве одгајањем дувана и сезама. Својеврсно обележје аутентичности села је и његова кафана, која је заједно са мешовитом продавницом размештена у белој двоспратници на централном тргу. Мештани се поносе и црквом "Светих Константина и Јелене" која је међу најстаријим у рејону, а подигнута је у потпуности дарованим средствима. О њеној историји прича и бака Стефана:

"Далеке 1806. године људи су одлучили да саграде храм. Одабрали су баш то место, јер је ту била храстова шума и није било видно издалека. У оно доба још нисмо имали независну цркву, тако да су они сналажљиво искористили један османски закон који каже да се покривени духовни храм не руши. Тако да су градили цркву у шуми само ноћу, а властима су објаснили да праве шталу. Због тога је и црква без прозора. Подигли су је за недељу дана. А да би показали да је то хришћански храм, уградили су у зид крст. У њему је и данас све аутентично. Занимљиве су и фреске на зидовима, које су радили непознати локални мајстори. Црква је подељена на мушки и женски део. У женском нема слика и икона, те смо зато данас тамо приредили мали музеј села. Олтар је направљен од лешника, а на њему је представљено све што рађа земља Долног Лукова – и грожђе, и свилене чауре. Неке иконе старије су од 200 година, а иконе Константина и Јелене и Свете Богородице рађене су у 16. веку, а биле су у некад сагорелој цркви старог села. У ствари ова наша црква и храм у Арбанасију једини су у Бугарској где је сликано на глиненој подлози. То је и једина црква са кладенцем у олтару."

Црква нема звонару. До средине прошлог века дрвено клепало на оближњем високом храсту сазивало је вернике за молитву. Данас храм не ради. Литургија се служи једино на његовом празнику – 21. маја. А 1896. г. становници Долног Лукова су саградили у центру села велику тробродну базилику са звонаром.

Превод: Александра Ливен
Фотографије: Румјана цветкова