Петровдан је црквени празник посвећен светим апостолима Петру и Павлу, који се слави 29. јуна по грегоријанском календару, односно 12. јула по јулијанском. Што ће рећи свега неколико дана након почетка астрономског лета, када је жетва у пуном јеку, дани су врели, а сунце немилосрдно жари. Дан касније, 30. јуна, бугарски народ слави Павловдан.

Свети Петар је био обичан рибар који се звао Шимун или Симон. Господ му је дао име Петар (Киф) што у преводу значи "камен", „стена“. Пре него што је прешао у хришћанство, свети Павле је био фарисеј и прогонитељ хришћана, своје будуће браће по вери. Управо тако је то описано у житијама двојице апостола који су међу најватренијим поборницима и проповедницима хришћанства. Свети Петар и Павле су мученички пострадали на исти дан – 29. јуна.

У народном веровању Петар и Павле су браћа. Петар је богаташ, који је стално намргођен и непопустљив. Павле је, са своје стране, праведан, причљив, али врло сиромашан. Петар је тражио да му дају хлеба, док Павле није хтео храну, већ једино поштовање. Као што смо рекли, њихови празници следе један за другим. Павловдан (30. јун) празнује се у многим крајевима земље – Добруџи, на истоку Бугарске, у Родопском крају. Тај празник је део читавог низа "огњених" празника, што ће рећи посвећених небеској ватри, сунцу. На дан кад се слави Павловдан забрањено је палење ватре, да се не би повећала моћ небеске ватре како се у народу зове сунце. Циљ те забране је да се на тај начин заштите куће, имовина и летина од пожара.

Према другој, врло популарној легенди, свети Петар је један од петорице браће који су међу собом поделили свет. Приликом поделе су светом Петру дали небеске кључеве од рајских врата, као што и право да одређује ко је праведан, а ко није. Он је био толико поштен да када је његова мајка изашла пред суд, није је пустио да уђе у рај а вратио ју је. Према њему она није заслужила да прекорачи праг рајских врата јер је за живота била зла и проклета жена.

У народним бајкама је Свети Петар представљен као човек пун разумевања за вредне људе. Једна од бајки прича како је једном Свети Петар срео сиромашног сељака који се враћао са поља. Сељак се пожалио свецу да када време захлади не може да обрађује своју земљу, па је зато замолио Светог Петра, ако је то могуће, да учини тако да на свету постоји само једно годишње доба – вечито лето. То је Светог Петра растужило па је он одлучио да оде код Бога. „Молим те, Господе, учини како то сиромаси желе!“ Господ је на почетку одбио, али је онда попустио. Тако су људи почели сејати и скупљати летину више пута годишње. Сунце је сијало, амбари су били препуни пшенице. Толико је вина било да није било довољно буради. Али је поред доброг стигло и лоше. Због прејаког сунца су корњаче постале огромне, намножило се пуно звери, медведи су почели да нападају људе. Уплашени сељаци су почели молити свеца да се опет врате четири годишња доба. Тако се и догодило – Свети Петар је поново отишао код Бога и признао му да је погрешио када га је молио да услиши сељачке молитве, након чега је све кренуло по старом. Стигла је јесен, затим зима, а након пролећа је поново дошло лето. А људи су одлучили да сваке године на исти дан одржавају службу у част Светог Петра, јер је он испунио њихове жеље.

Врло поучна је бајка о богаташу Петру који је био тврдица, и понашао се веома лоше према сиромасима. Јео је и пио са друговима, пљачкао своје раднике и никад није давао милостињу. Једном се неки просјак опкладио са својом сабраћом да ће га натерати да му ипак нешто да. Отишао је просјак код чорбаџије и стао га молити. Петар се осврнуо како би нашао неки камен или дрво да би га њиме гађао. Пошто није ништа друго нашао, узео је сомун хлеба и бацио га у правцу где је био просјак. Он га је ухватио и потрчао. Дошло је време да Петар напусти овај свет. Био је још жив када су анђео и ђаво почели мерити његове грехове и добра дела. На једну вагу је ђаво гомилао грехове, а анђелу није ништа преостало осим оног сомуна. Видевши то Петар се уплашио и успео измолити још мало времена на земљи. Чим је оздравио, одмах је почео делити своје богатство сиромашнима. Себи је оставио само једну кошуљу и постао је роб. Живот Петра је служио као пример свим имућним људима, а када је умро Господ га је узео код себе у рају.

На Петровдан се по традицији служе пуњена кокошка, јабуке, тиквењача и „бел муж (бели муж)“ – јело припремљено од сира и брашна. О јелу „бели муж“ или како га још зову „белмуж“ или „кутмач“ такође постоји легенда. Она је везана за веровање да је Свети Петар заштитник жетелаца. Верује се да на Петровдан он сам силази у поље и жање заједно са сељацима. Стога се на дан празника ради до поднева након чега почиње светковина. Према легенди једном су на Петровдан жетеоци ставили сира на трпезу. Сир се од силне врућине истопио а људи су се забринули да немају чиме послужити Светог Петра. Тада је он убрао пар стабљика пшенице са оближње њиве, отрљао длан о длан и оне су се претвориле у бело брашно. Посуо је сир брашном. Тако су добили кашу коју су назвали „бели муж“. Отада је она на Петровдан неизоставан део славске трпезе.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова