Један од великих бугарских владара – Борис I није стекао славу својим победама на ратном пољу. Скоро све ратове које је водио изгубио је. Међутим, његови успеси у дипломатији и култури су уродили богатим плодом и имали позитиван резултат и стотине година касније. При томе, не само за нас – Бугаре, већ и за друге народе. Борис I је остао на престолу 37 година – од 852. до 889. Његов главни допринос историји је христијанизација Бугарске и претварање земље у кољевку словенске духовне културе. 2. маја навршило се 1106 година од његове смрти.
На почетку се оријентисао према Западној цркви. Као одговор на то Византија је 863. г. напала Бугарску. Била је то веома тешка година за земљу: било је земљотреса, скакавци су уништили сав усев, наступила је глад. У оваквим околностима бугарски владар није имао другог избора него да потпише мир са Византијом и да прихвати да се покрсти према Византијским обичајима. Његов кум био је сам цар Михаило III због чега је после крштења узео име Михаило.
Церемонија крштења изведена је "тајно, у дубокој ноћи". Компликовани су разлози за то: део племића и обичног становништва није хтео да се растане од паганских богова. Многи су се плашили да ће Бугарска постати зависна од Византије. 52 бугарска бољара организовала су побуну против владара. Он је сурово угушио побуну и убио их. Тако су средином 60-их година 9. века Бугари покрштени. А 15-так година касније Бугарска црква је постала автокефална, тј. самостална. На њено чело стао је Јосиф I – архиепископ и први бугарски патријарх.У 9. веку како Римска, тако и Цариградска црква се боре за утицај међу бројним Словенима у Европи.
Бугарско становништво је било шаролико у погледу етничке припадности и поштовало је различите богове – од врховног бога Бугара Тангре до словенских божанстава итд. У то време су већ постојале и неке заједнице које су примиле хришћанство. Борис је дошао до закључка да ће његова држава стећи међународно признање уколико буде примљена у хришћанску породицу, да ће увођење ове религије, уз толерантни однос према различитим етносима у земљи, постепено омогућити формирање јединствене бугарске народности.
У међувремену, у циљу приближавања Словена хришћанској култури, у Европи је створена нова азбука. Она је дело Свете браће Ћирила и Методија које је 1980. г. Папа Јован Павле II прогласио заштитницима Европе. Године 886. Борис I је њихове ученике Климента, Наума, Саву, Горазда и Ангеларија примио у Бугарској. У земљи су основане две књижевне школе - својеврсни словенски универзитети. Једна је била у Охриду где је само у току 7 година обучено 3.500 духовника. Друга школа се на почетку налазила у Плиски, а касније је премештена у нову престоницу Велики Преслав. Тамо се свете књиге преводиле на говорни језик, а писана су и оригинална дела која су у основи словенске књижевности.
Године 889. Борис се одрекао престола и повукао у манастир. Међутим, по доласку на престо његов прворођени син Владимир Расате је одлучио да искорени хришћанство и врати паганство. Због тога је Борис био приморан да напусти манастир, свргнуо је сина, ослепио га и бацио у затвор. Године 893. на престо је сео трећи Борисов син Симеон, чија је владавина названа Златним веком бугарске културе.
Борис I се вратио у манастир где је 2. маја 907. г. завршио свој земаљски пут. Скоро после тога Бугарска православна црква га је канонизовала за свеца.
Превод: Албена Џерманова
