Кад би се у Бугарској спровела анкета о страном новинару који има највеће заслуге за нашу земљу, сигурно је да би на првом месту било име Американца Јануариуса Мегахана. Његову богату каријеру обележиле су бројне мисије у кризним жариштима у свету. Новинар је ревносно извештавао о Француско-пруском рату, Париској комуни, војном походу руског генерала Скобелева у средњу Азију, британској арктичкој експедицији бродом „Пандора“ и другим догађајима. За Бугаре је Мегахан остао бесмртан својим дописима о Априлском устанку из 1876. и Руско-турском ослободилачком рату из 1877-1878. године.
Године 1876. Јануариус Мегахан је као дописник листа „Лондон дејли њуз“ допутовао у Бугарску после Априлског устанка који је угушен у крви. Амерички новинар је својим репортажама успео да окрене јавно мњење у Великој Британији која је спроводила званичну политику очувања територијалног интегритета Османског царства како би Русију држала даље од црноморских мореуза. Мегахан је заједно са америчким генералним конзулом у Цариграду Јуџином Скајлером и руским дипломатом кнезом Алексејем Церетелевим обишао побуњеничка бугарска насеља и открио свету оно што је видео. Утврдио је тачан број убијених Бугара као и број села, цркава и манастира претворених у згариште. Мегахан је посетио места најужаснијих зверстава, од којих је једно село Батак где су башибозуци (припадници нерегуларних војних снага отоманске војске) извршили масовни покољ становништва. У својим извештајима и репортажама он је до детаља описао стравичне призоре заклане деце, угљенисаних тела људи који су потражили спас у сеоској цркви и још многа турска зверства. „Свуда ужас за ужасом“, написао је амерички новинар. Он је чак ушао у полемику са британским премијером Бенџамином Дизраелијем око жртава Априлског устанка. „У очима г. Дизраелија велики злочин није то што је погубљено више хиљада невиних људи, већ то што је у новинама објављено да је број жртава 30.000, док према подацима он износи само 25.000...“, пише Мегахан. Бугарску ствар је подржао и лидер британских либерала Вилијам Гледстон чији је памфлет „Ужаси у Бугарској и источно питање“ објављен у огромном тиражу. Тиме је остварен значајан преокрет – у Великој Британији је организовано више стотина митинга и скупова у име заштите бугарског народа.
Мегахан је освојио срца Бугара и многих људи широм Европе и света не само својом храброшћу, него и својим бритким новинарским пером. Он је непристрасно описао не само почињена безбројна зверства и ужасе у Бугарској, него и успон бугарске нације коју су својим истрајним радом, великим еланом и блиставим умом занатлије, трговци и учитељи дигли из пепела историје. Веома ласкаве су речи Мегахана о бугарском образовном систему који је народ створио сопственим средствима, без икакве помоћи владе. „Не постоји бугарско дете које не зна да чита и пише ... Проценат писмених људи у Бугарској је исти као у Енглеској и Француској.“
Веома упечатљива је његова прича о бугарској учитељици Рајни Попгеоргијевој, у нашем народу познатијој као Рајна Кнегиња, која је сашила заставу устаника у Панађуришту и на њој извезала речи „Слобода или смрт“. Мегахан је осликао лик лепе и интелигентне девојке која је у поробљеној Бугарској стекла завидно образовање какво су имале британске и америчке учитељице. Новинар је изнео шокантне податке о мучењима којима је Рајна Попгеоргијева била подвргнута у тамници у Пловдиву. Под притиском страних конзула она је ослобођена и послата на студије у Москву где је током три године учила медицину.
Када је 1877. почео Руско-турски рат, Мегахан је поново био на бојишту и имао историјску шансу да извештава о херојској бици за превој Шипка Старе планине у августу исте године, која је била од пресудног значаја за исход рата. Малобројни одред руских војника и бугарских ополченаца одолео је нападу надмоћно бројне турске војске Сулејман паше, а када су браниоци врха остали без муниције, бацали су на непријатеља камење, дрвеће и тела убијених. У западном свету су херојску одбрану превоја Шипка, једну од најславнијих страница бугарске историје, с разлогом упоредили са чувеном битком код Термопила, у којој се мали број Грка предвођених спартанским краљем Леонидом супротставио далеко надмоћнијој персијској војсци под вођством цара Ксеркса.
Мегахан је слао дописе и о опсади Плевена. Са претходницама трупа на челу са генералом Скобелевим које су у изузетно тешким зимским условима извршиле поход кроз Стару планину, амерички новинар је стигао у градић Сан Стефано крај Истанбула где је постао сведок потписивања мировног уговора између Русије и Османског царства, којим је окончан Руско-турски рат. Мегахан је често ишао код свог пријатеља који је оболео од тифуса и сам се заразио. Преминуо је 9. јуна 1878. године у Истанбулу, са ненавршене 34 године. Касније су посмртни остаци Мегахана пренети у његов родни град Њу Лексингтон. На тамошњем гробљу је постављен споменик са натписом „Мегахан – ослободитељ Бугарске“. Поред њега се налази биста храброг новинара коју је у знак захвалности подигао бугарски народ. Велики бугарски скулптор Љубомир Далчев који је крајем прошлог века живео у САД, извајао је Јануариусу Мегахану споменик у природној величини који се налази у Њу Лексингтону. У Бугарској су такође подигнути споменици Мегахану, а по њему су добиле име и улице у низу градова наше земље.
Превела: Марина Бекријева
