Бугарски национални радио © 2020 Сва права задржана

Избор из колекције Радио Бугарске

Елина Стојанова – девојка која је у Лондону створила дом за бугарске књиге

| ажурирано 21.5.20. 16.01


„Лондон је отворен”– рекламна кампања градоначелника енглеске престонице Садика Кана и даље шири поруку да је овај град гостопримљив за живот, уједињује људе и отворен је за бизнис и креативне идеје, људе  различитих националних припадности. Кратак видео-спот приказује досељенике из других земаља који у космополитском граду развијају свој мали бизнис. Сваки од њих је поносно и љубазно отворио врата своје продавнице односно свог локала. И ми, Бугари, на својеврстан начин учествујемо у том споту и то не нечим другим него малом бутик-књижаром, која нуди добар избор књига на бугарском језику. Прави амбасадор нашег писма и духовне културе у Лондону је Елина Стојанова, за коју је књижара остварен стари сан. Већ 7 година Елина живи ван домовине, а књижару је отворила пре две године. Бугарка је унајмила стари фризерски салон и захваљујући својим напорима и банкарским кредитом успела је да га претвори у посебан кафић са пуно књига. Сећа се свог првог клијента кога је дочекала веома узбуђена. Био је он интелигентан и радознао Лондончанин, каква је по мишљењу Елине  већина мештана. Од тога дана она сваког јутра одлази у своју књижару и каже да је срећна увек кад откључава њена врата. Књижару је прихватила као свој дом – чак верује да је и остали Бугари у Лондону осећају тако. Кад дођу овде, воле да свугде шетају – чак уђу иза шанка где спремам кафу – толико је атмосфера код нас природна! Подсећа на неки планинарски дом у који човек оде, раскомоти се и осећа се као код куће. – прича Елина Стојанова:

Веома сам срећна што у књижару долази толико занимљивих и интелигентних Бугара. Можда их другде не бих срела, а ево - они долазе мени. Пуно је ствари о којима можемо причати. Осећам се обогаћеном, поносном и срећном, а „главни кривци“ за то су сви ови људи који воле читати. Кад мало боље размислим, видим да смо раније некако површно комуницирали - сада су разговори овде са Бугарима право богатство. Истина је да постоје онлајн књижаре, али попут моје (која има и функцију библиотеке) овде не постоји. У кампањи градоначелника Садика Кана  учествујем, јер имам овде друга коме се моја идеја и књижара допадају и једноставно препоручио ме. Драго ми је што се тако десило, што сам део те кампање – јесте мали део, али ипак ја постојим. Видела сам да су и многи други људи веровали у своје снове и мада су у туђој земљи, остварили су оно што највероватније у својој домовини нису успели да остваре.

Према Елини, бугарски језик снажно импресионира Енглезе. Многи од њих су некада учили руски језик и сада долазе у књижару у нади да ће успети да прочитају бар наслове књига на бугарском језику. Поред тога странци овде науче неке наше основне речи и изразе  као што су : „моля“, „благодаря“, „добър ден“. Са већином Енглеза већ се поздрављамо на бугарском. Веома су толерантни и радознали – посебно Лондончани изнад 50 година старости. Припадници млађе генерације су другачији. Они имају претензије у односу на кафу – битније им је какву ће кафу овде попити него шта се ту може научити о некој другој земљи. – каже Елина Стојанова.


К
њижара се налази у градској четврти Валтамстов а случајно или не показало се да овде живи највише Бугара. У близини се налази и дугачка трговачка улица са бугарским ресторанима, локалима, продавницама... Стално ми долазе људи који поклањају књиге за  библиотеку. Са данашњим даном имам преко 1.000 издања, чак сам морала да купим нове рафове. Овде људи читају све, траже књиге издате почетком 20. века, а многи Бугари показују интересовање и за нову бугарску историју, биографске и историјске романе. У Лондону нема другог таквог места! У књижари организујемо и позоришне и књижевне вечери, промоције књига, а недавно је овде била приређена и изложба бугарског традиционалног веза. Бугарска ми као земља за живот не недосртаје – додаје Елина Стојанова.– Носталгија ме обузима само када помислим на наше планине и плаво небо, кад се сетим мириса јоргована у пролеће…  Наравно, овде ми недостају моји родитељи.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: лична архива


Више из ове категориjе

Стојо Крушкин – један од првих бугарских гардијских музичара

Стојо Крушкин је рођен 25. децембра 1882. године у селу Бистрица, у близини Софије. Кад је Стојо имао око 15 година, дали су га једној богатој породици у Софији да им чува дете. У то време се загрејао за војне оркестре који су дефиловали по софијским..

објављено 31.5.20. 06.35

Песма „Велик је наш војник“ већ 19 година химна Војске Бугарске

31 . маја 2001 . годин е одлуком министра одбране је један од најпопуларнијих маршева у Бугарској проглашен за химну Војске Бугарске. Догодило се то на свечаном концерту војног дувачког оркестра на тргу Светог Александра Невског у Софији...

објављено 31.5.20. 06.00

Деца прикупила средства за копију брода „Радецки“

Попут храма подвига песника и револуционара Христа Ботева и његових четника, у дунавским водама крај Козлодуја величанствено се истиче музеј копија брода „Радецки“. Аустријски пароброд „Радецки“ изграђен је у Будимпешти 1851. године. У мају 1876. г...

објављено 30.5.20. 07.00